Двадесет година од великог пожара у Хиландару

Највећи градитељски подухват предузет на српском наслеђу од времена Светог краља Милутина ближи се свом крају. 

У Светом манастиру Хиландару је на данашњи дан, пре 20 година, букнуо пожар који је разорио више од половине манастирских здања.

За једно вече, у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, уништена је и оштећена читава северна половина манастирског комплекса. Пожар је избио из димњака конака Игуменарија на југозападној страни и кроз пукотине које су настале услед слегања темеља, захватио је кровну конструкцију. Преко тавана и повезаних објеката проширио се све док се није зауставио на празном простору између Белог конака и Пирга Светог Саве.

Ватрена стихија проузроковала је немерљиву штету на духовном и културном наслеђу и оставила бројне последице на основној инфраструктури, поништивши и најнужније услове за живот и развој манастирског братства. Да би се избегла опасност по саме основе дугорочног очувања манастира, одрживи модел обнове Хиландара подразумевао је да у складу са својим статусом самоуправне светогорске лавре, сам манастир преузме управљање овим сложеним процесом. Са тим циљем донет је Програм Обнове Хиландара, а постојећа манастирска установа у отаџбини, Задужбина Светог манастира Хиландара, преузела је обавезу организационог центра који је окупљао и ангажовао стручњаке и сараднике потребне за његово спровођење.

Са своје стране, у сарадњи са манастиром Хиландаром, Влада Републике Србије формирала је Комисију за Хиландар преко које ће на даље тећи сарадња са установама заштите културног наслеђа Републике Србије. У процес Обнове Хиландара, по својим надлежностима, укључио се и Центар за заштиту светогорског наслеђа (КеДАК), установа Републике Грчке.

Обнова изгорелих манастирских конака почела је 2006. године. За осамнаест година, у којима се као право мало чудо може окарактерисати стрпљење и одлучност хиландарског братства и читавог тима укљученог у Обнову, упркос бројним изазовима светских економских и друштвених криза, пандемије, а често и у околностима материјалне несигурности у односу на обим предузетих послова, реализован је посао који се по обиму свог захвата и резултатима на крају може упоредити само са обновом манастира коју је у 14. веку предузео Свети краљ Милутин.

До марта 2024. завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком, као и Белог конака, који је највише страдао у пожару и изгорео готово до темеља. Последњи изгорели део манастира на коме су радови сада у току представља целину састављену од четири повезана објекта западног бедемског зида  који је у исто време и масивна западна фасада остала три: манастирске трпезарије, те изгорелих конака Игуменарија и Дохија.

Монументална, каменом зидана структура западног бедемског зида није ни могла да гори, али је њена статичка нестабилност у зони темеља објекта нарушила структуре трпезарије и конака стварајући услове за ширење пожара. Након неколико година истраживања у којима су учествовали, поред стручњака укључених у обнову, и експерти са Грађевинских факултета Универзитета у Београду и Аристотеловог универзитета у Солуну, Института Јарослав Черни и Института за путеве из Београда и КеДАК-а, крајем 2023. усаглашено је  пројектно решење које ће, у самој завршници Обнове, током 2024, бити примењено у циљу трајне консолидација темеља.

Пре две године завршена је и санација и реконструкција манастирске трпезарије, која није оштећена пожаром, али која се морала наћи на листи угрожених објеката због свог општег стања и великог културног значаја, а посебно изузетног зидног сликарства српског мајстора и хиландарског монаха Георгија Митрофановића.

Актуелни радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Св. Димитрија, започети крајем 2020. године, представљају обнову последњих објеката страдалих у пожару.

Сви груби грађевински радови на конаку Дохија су приведени крају и он је у завршној фази занатских радова и опремања, док је у конаку Игуменарија завршена статичка санација и наставља се са грађевинским радовима. Са посебном пажњом обављају се и сложени радови на параклисима Светог Саве и Светог Димитрија који представљају посебну целину у оквиру конака Игуменарија.

Према процени стручних служби укључених у реализацију и конзерваторско-грађевински надзор над радовима очекује се да ће сви грађевински радови и израда инсталација на Игуменарији бити реализовани до почетка децембра 2024. Иако ће један део занатских и инсталатерских радова, као и целокупно уређење ентеријера и опремање Игуменарије бити реализовано у 2025. години, чиме ће се заиста ставити тачка на обнову од последица великог пожара, ова оцена стручњака већ сада изазивају нестрпљиво ишчекивање да се из манастирске порте, након двадесет година, уклоне скеле. Хиландарско братство се тако нада да ће своју храмовну славу, Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра 2024, дочекати у окружењу и атмосфери пређашње лепоте хиландарског манастира.

Обнова Хиландара је упоредо са реконструкцијом објеката страдалих у пожару била усмерена на целокупно наслеђе манастира, на обнову и унапређење његове инфраструктуре, па и на обезбеђење услова његовог одржања и развоја у наредном периоду. Овакав приступ очувању културно-историјског и духовног наслеђа представља облик такозване интегралне заштите културних добара, приступа који није само неопходан у условима Свете Горе, изузетно живе и плодотворне монашке заједнице, од изузетног универзалног значаја како у духовно-религиозном смислу, тако и у култури и друштву. Интегрална заштита културних добара је савремени модел који је успешно потврдио своју делотворност у бројним примерима светске праксе.

У овој години су настављени радови на унапређењу и изградњи инфраструктуре манастира, односно путне, водоводне и канализационе инфраструктуре, противпожарне заштите, грејања. Током 2024. завршиће се изградња и у погон ће бити пуштен хибридни хиландарски енергетски  систем који треба да обезбеђује соларну електричну енергију, повремено допуњену и подржану аутоматизованим дизел агрегатима. Света Гора није повезана на електро мрежу Грчке и обезбеђење струје потребне и за живот монаха, али и за очување и заштиту културног наслеђа у савременим условима већ деценијама представља велики изазов. Хиландар је у једну електро мрежу повезао целокупан простор на површини од неколико квадратних километара у свом окружењу, практично све објекте у којима се одвијају животне потребе и функције неопходне за његово одржање.

Од великог пожара, а посебно од 2006. на овамо, обнављани су и бројни историјски делови манастира који нису страдали у пожару, али су зубом времена и разним спољним утицајима оштећени: комплекс старих економских објеката – Сенара – који је пренамењен у гостинске конаке; пирг Св. Ђорђа са црквом на његовом врху;  Камбански пирг који је и манастирски звоник; кров цркве Св. Арханђела, санација објеката манастирске арсане – пристаништа у коме је за сада смештена манастирска винарија, санација остатака царске палате у Хрусији, санација цркве Скита Свете Тројице и др.)

Током свих претходних година  нису прекидане ни активностима на заштити и рестаурацији, али ни на истраживању и каталогизацији живописа, предмета ликовне и примењене уметности, старих и ретких штампаних књига, архивске и библиотечке грађе, као и предмета етнографске збирке. У наредној фази Обнове Хиландара посебан задатак представљаће унапређење услова за очување, заштиту и истраживање покретног наслеђа. Због тога је у току израда пројекта реконструкције манастирске ризнице и изградње трезора – депоа у коме ће бити похрањена не просто хиландарска ризница, него највреднија ризница српског народа.