Susret dece sa hilandarskim monasima u Čačku

Na praznik Svetog proroka Ilije, Visokoprepodobni arhimandrit Metodije iguman Hilandara, u pratnji monaha Mitrofana i jeromonaha Marka, posetio je udruženje „Teofil 1198“. Reč je o hilandarskom dobrotvornom-obrazovnom udruženju sa sedištem u Čačku, koje je osnovano sa ciljem pružanja podrške u oblasti socijalne zaštite, obrazovanja, kulture i umetnosti, kao i duhovnog osnaživanja mladih.

Hilandarske monahe su dočekala deca, učesnici radionica pod nazivom „U naručju Hilandara“, kao i dečji hor „Irmos“. Iguman je svoj deci darivao ikone Presvete Bogorodice Trojeručice. Druženje sa hilandarskim ocima nastavljeno je u galerijskom prostoru udruženja „Teofil 1198“.

Nakon reči dobrodošlice, Nela Mečanin, generalni sekretar udruženja, upoznala je igumana i hilandarsku bratiju sa radom dečjih radionica.

Zahvalivši na dočeku, hilandarski monasi su učestvovali u času književno-verske radionice, koju vodi veroučiteljka Irena Čolović, koji je prošao u razgovoru sa decom.

Iguman Metodije govorio im je o svom detinjstvu, školi koju je pohađao, o svojim omiljenim predmetima, dok su oci Mitrofan i Marko izneli zanimljivosti iz perioda kada su oni bili đaci. Tokom razgovora, mališani su crtali portrete monaha, koje su hilandarski oci poneli u manastir za uspomenu.

Deca su postavljala brojna pitanja, na koja su monasi odgovarali:

„Oče igumane, možete li nam reći nešto o ocu Kirilu?“

Iguman Metodije:

„Otac Kirilo je bio vrlo mali rastom. Živeo je u vreme kada režim u tadašnjoj Jugoslaviji nije bio naklonjen crkvi, posebno monaštvu, tako da nije mogao da ostvari svoju želju da postane monah. Zbog toga je otišao preko granice. Živeo je u nekoliko zemalja, čak je stigao i do SAD, gde je postao monah. Jednom je jedan vladika dolazio na aerodrom u Americi, a on je išao kao vozač da ga dočeka. Američki automobili su veći nego ovi naši, tako da se on uopšte nije video iza volana. Tada ga je policija zaustavila, pa mu tom prilikom policajci rekoše „Mi smo Vas zaustavili samo da vidimo ima li vozača. Nikog ne vidimo, ali, ništa, nije nikakav problem, idite dalje“. I tako je on posle raznih događaja stigao i do Hilandara i tu je bio duhovnik. Kad sam ja došao u manastir, kod njega sam se ispovedao. On je stalno služio liturgije. Imao je svoje posebne odežde, pošto je bio baš mali rastom. Posle nekog vremena, na Svetu Goru dođe jedan ruski starac jeromonah, koji je bio još niži od njega, otac Rafailo. On je još živ i tada je ocu Kirilu poklonio svoje odežde. Upitasmo oca Kirila da li mu one odgovaraju, a on reče: „Pa, male su mi“. Tako da je i on doživeo da njemu nešto bude malo. Inače, bio je malo gluv poslednjih godina, pa smo se mi sa njim dosta šalili. Bio je revnostan i do kraja života dolazio je na službe. Čak i kada je bio bolestan, pa i pred smrt, išao je u crkvu. Dešavalo se da pa padne noću, pošto kod nas jutarnje službe počinju još pre zore. Monasi ga pronađu i kažu mu: „Oče Kirilo, gde ćeš ti, bolestan si“. On će na to: „Ne, nisam. Idem ja u crkvu“. Tako da je do poslednjeg dana odlazio na službe i posle se upokojio. Od svih monaha koje smo mi zatekli u manastiru svih ovih godina, najviše se pričalo o njemu. Njega su svi voleli“.

„Šta ste Vi želeli da budete kada porastete, dok ste bili u osnovnoj školi?“

Iguman Metodije:

„Sećam se, kad nas je učiteljica u školi pitala, šta ćemo da budemo kad porastemo, ja sam rekao da želim da farbam automobile. Tako da mi je prva želja bila da budem auto-farbar. A hemiju smo stvarno voleli, iako nam ju je predavala najstroža nastavnica u osnovnoj školi. Da budem iskren, jedan drug, koji je sada lekar i ja smo iz kabineta za hemiju krali epruvete i za naučne potrebe vršili eksperimente. Čak smo nekoliko puta izazvali i manje eksplozije. Ali je to sve bilo iz ljubavi prema hemiji. E, onda kad sam počeo da idem u crkvu, rekoh sebi da nije bilo dobro to što smo krali. Jednog dana sam spakovao sve u jednu kutiju, napisao da je to za kabinet za hemiju i stavio je ispred ulaza u školu.

Kasnije, kad smo išli u srednju školu, pozajmljivali smo razne predmete u vezi sa elektronikom, jer smo bili na elektrotehničkom smeru. I to smo posle spakovali i vratili. Znači, sve smo pozajmljivali i radili u naučne svrhe.

Jeromonah Marko:

„Ja sam prohodao sa devet meseci. Bio sam uvek živahno dete, peo sam se po drveću, pravio figurice Indijanaca, razne maske. Ali sam voleo i sport. Prevagnula je ljubav prema košarci, imao sam dobar odraz, međutim, nisam imao visinu i odustao sam od toga. Visok sam 183 centimetra, a to nije neka visina za košarkaša. Da sam imao jedno deset centimetara više, bio bih dobar košarkaš. Eto, to sam voleo i o tome sam maštao kao dete. Posle sam video da to više nije razonoda, već neka vrsta napora. Nema kreativnosti, već se sve pretvorilo u biznis. Voleo sam sve naše dobre košarkaše, Kićanovića, Dalipagića… Kasnije sam, kao student, zarađivao po koju paru u firmi mog brata, koji je bio ekonomista. On je dosta putovao, bude čas u Kini, čas u nekoj drugoj zemlji. Tada sam rekao: „E, ovo ću ja da upišem“. I tako sam upisao ekonomiju, mada me je tata nagovarao da odem na medicinu. Kakva medicina, na regrutaciji mi vade krv, a ja padnem u nesvest. Tako da od medicine nije bilo ništa. Izabrao sam ekonomiju, malo kreativniji i živahniji posao. Govorili su mi da upišem i elektrotehniku. Kakva elektrotehnika… Morao bih da sedim po ceo dan nad crtežima, a ja ne mogu da izdržim ni pet minuta. Jedva sam završio fakultet, jer nisam mogao dugo da sedim. Bio sam vazda nemiran. Nisam pravio probleme, ali sam bio živahan. Urezivao sam imena u drvo, igrao se Indijanaca, kaubojaca. Živeo sam u Banatu, a moja ulica je bila široka i puna drveća. U to vreme, bilo je dosta dece, pa smo se zajedno igrali“.

Monah Mitrofan:

„Želeo sam da budem radio i TV mehaničar. U mom mestu nije postojala škola za tu struku, već je bila u Sarajevu. Primili su me u školu, ali moj otac nije imao sredstava da me školuje. Konkurisao sam za dom, ali me nisu primili. Zbog toga sam se vratio i upisao ekonomsku školu, tako da nisam učio ono što sam želeo.

„U koju ste školu išli i ko Vam je bio učitelj?“

Arhimandrit Metodije:

„Išao sam u OŠ „Vuk Karadžić“, a učiteljica mi je bila Ljiljana Tankosić. Najomiljeniji predmet mi je bio veliki odmor. Tad smo išli po pogačice i jogurt za doručak. Fizičko sam voleo u nižim razredima, kao i poznavanje prirode i društva. To mi je bilo lepo“.

„Zašto ste se odlučili za monaški život, šta je lepota i teškoća tog života?“

Iguman Metodije:

„Pravi način da se čovek odluči za monaški život nije ni da beži od nekih problema, niti da se razočarao, već da služi Bogu u potpunosti. Mada, svaki hrišćanin služi Bogu. I ljudi koji žive u svetu i imaju porodice takođe idu u crkvu, poste, čine dobra dela, tako da i oni služe Bogu. Međutim, ima nekih koji žele u potpunosti da se tome posvete, da im ništa drugo ne smeta, i onda oni idu u manastir. Eto, to je pravi razlog zašto se neko odlučuje za monaški život. Kada se na taj način ode u manastir, čovek želi da stalno duhovno napreduje služeći Bogu.“

U nastavku je iguman Metodije ispričao deci interesantnu priču:

„U manastiru Hilandaru uvek moraju da budu monasi koji nose imena Mitrofan i Nikanor. Zašto je to tako? U stara vremena, kada se plovilo brodovima jedrenjacima, bila su dvojica braće iz tadašnje srpske Dalmacije i oni su se bavili prodajom olova. Brodom su prevozili olovo za prodaju i usput su svratili na poklonjenje u manastir Hilandar. Kada su završili molitvu i kada je trebalo da krenu dalje, nikako nije bilo povoljnog vetra. Danima su čekali, a vetra nije bilo. Razmišljali su šta bi to moglo biti. Onda im je neko predložio, a možda su se i sami setili da poklone manastiru deo olova, kako bi se pokrila crkva. Nakon što su poklonili manastiru olovo, odmah je počeo da duva povoljan vetar i oni su otplovili dalje. Usput su razgovarali o tome kako se na Svetoj Gori dešavaju čuda. Odlučili su da ostave sve i da postanu monasi. Zamonašili su se i dobili imena Mitrofan i Nikanor. Pošto to olovo još uvek, posle toliko vekova, pokriva hilandarsku crkvu, u sećanje na njihov dar i čudo koje se desilo, kod nas uvek treba da budu dvojica monaha koji se zovu Mitrofan i Nikanor“, zaključio je arhimandrit Metodije.