Одржан Други Светопрохорски монашки сабор
У манастиру Светог Прохора Пчињског 30. и 31.10.2023. године, под покровитељством Светог Архијерејског Синода и са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Порфирија, одржан је Други Светопрохорски монашки сабор. Сабор су организовали Епархија врањска, са благословом надлежног Епископа врањског г. Пахомија и Света царска српска лавра Хиландар.
Поред монаштва из Српске Православне Цркве, присутни су били и предавачи из Велике Британије, Грчке, Румуније и са Свете Горе, укупно стотину гостију и представници тридесет једног манастира. На скупу су, поред домаћина, Епикопа врањског г. Пахомија, као предавачи и гости били присутни и следећи архијереји: Епископ Нишки г. Арсеније, Епископ дремвицки г. Давид,
Вече уочи почетка Сабора, 29. октобра, у манастиру Св. Прохора одржана је промоција књиге архимандрита Захарија, „Монаштво – свеобухватни дар Духа Светог“, у издању Манастира Светог Јована Претече из Есекса, у преводу на српски језик сестринства Манастира Светог Стефана крај Врања. Заједно са игуманом манастира у Есексу, архимандритом Петром, о књизи је говорио и аутор, старац Захарија (Захаруа), духовник манастира. Присутнима је било драгоцено то што им је веома надахнуто осликао духовни лик великог светитеља наших дана, његовог духовника, аве Софронија. Модератор промоције био је Епископ дремвички Г. Давид.
Епископ врањски г. Пахомије, председник Организационог одбора монашког сабора, у свом поздравном обраћању, пожелео је добродошлицу и изразио благодарност на одзиву свима који су, учествујући на овом монашком Сабору, показали заинтересованост за различита монашка искуства и за савремене изазове у монашком животу.
Сабор је почео поздравним словом Патријарха српског г. Порфирија, које је прочитао Епископ нишки Г. Арсеније. Његова Светост изразио је посебну радост што су ове године, на монашком сабору, учествовали и високопреподобни оци Захарија и Петар, који су донели благослов свог духовног оца Светог Софронија и које је упознао у Београду, непосредно пре њиховог поласка за Врање.
Високопреподобни архимандрит Методије, потпредседник организационог одбора, у својој „Уводној речи“ указао је на потребу за одржавањем оваквих сабрања, као и за старање Цркве о монаштву и на то, шта Црква Христова може да очекује од монаштва: „Монашки живот – поред чињенице да се одвија овде на земљи – није од овога света. Због тога је са монаштвом увек било повезано и извесно неразумевање. Овај равноангелски живот који смо изабрали, живи се у јединству са телом Цркве, представља њен најлепши украс и њено здраво око (Лк. 11, 34). Међутим, као што су многи духоносни учитељи и богослови, како у стара времена тако и у новије доба, осетили потребу да објасне смисао и значај монаштва, тако је и данас када смо у опасности да због духа времена изгубимо свест о потреби духовног подвига, неопходно говорити о смислу и значају монаштва и уложити сву снагу како би се оно умножило и усавршило, верујући да ће пунота Цркве Христове убрзо уживати у плодовима тог напора.“
Прво заседање: Принос савременом монаштву
Прво заседање започео је архимандрит Захарија говорећи о „Три степена монашког живота“, теми која је издвојена из духовног учења Св. Софронија. Архимандрит Захарија је описује као „сумирано аскетско предање Православне Цркве“.
Тема Епископа хвостанског Алексеја је била „Монашке обитељи као духовне оазе у савременом свету – пример манастира Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Бошњану“.
Игуманија Јелена, из манастира Ћелија Пиперска, дугогодишње духовно чедо блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, присутнима је говорила на тему „Вјере, жртве смирења нам треба – искре из очинских недара Митрополита Амфилохија“, пруживши аутентично сведочанство о овом великом архипастиру који је, по њеним речима, велики део своје архипастирске службе посветио монаштву, као његов устројитељ и духовник.
Предавање монахиње Нектарије из манастира Жиче „Поуке савремених отаца намењене женском монаштву“, највећим делом представља избор из радова представљених на Међународном симпосиону о женском монаштву, које је одржано 2011. године у манастиру Жичи. У њему је обрађено неколико кључних тема везаних за устројство женског манастира и његово успешно функционисање, а односе се на улогу игуманије, духовника и надлежног епископа.
Друго заседање: Добротољубље – вапајни зов Отаца и Учитеља
Епископ дремвички Давид, из Северне Македоније, говорио је на тему „Оваплоћење у теологији Св. Симеона Новог Богослова“. Обрађујући један од кључних мотива богословског опуса Св. Симеона Новог Богослова, епископ Давид отвара нам широке видике теолошких тумачења овог проблема.
Архимандрит Нифон, игуман манастира Св. Нектарија (Глифада, Грчка) у свом излагању „Филокалијско предање код савремених отаца“ говорио је о садржају и смислу Добротољубља, рекавши да текстови сабрани у њему представљају суштину православног исихастичког духа. Њихова заједничка одлика јесте подвижнички и исихастички пут, којим идући, човек постаје ближи божанској светлости и задобија целовитост личности. Говорећи о историјату, настанку и ширењу исихастичког и филокалијског покрета у православној Цркви, поменуо је све битније моменте и личности у његовом развоју, као и начине на који је тај покрет утицао на монаштво и читав православни свет.
Тема излагања Протосинђела Теофана, духовника манастира Нера (Караш-Северин, Румунија) била је „Филокалијски етос самоодрицања данас: жеља – обавеза, могућности – очекивања“. Протосинђел Теофан констатује да је поновно успостављање односа са Небеским Оцем, који је нарушен након Адамовог пада, могуће само смиреним прихватањем наше зависности од Бога. Само тако можемо изаћи из самодовољности. Живот оног ко жели да иде за Христом састоји у низу одрицања од којих су, по мишљењу филокалијских отаца, три најважнија: одрицање од светских материјалних ствари, од самољубља и сујете. Отац Теофан примећује да савремена цивилизација промовише индивидуализам, који осакаћује човека пренаглашавањем његовог палог ега. Напуштањем робовања сопственој вољи и измештањем центра свог интересовања са свога ја на Бога и друге људе, човек грли љубављу читаву творевину.
По мишљењу јеромонаха Рафаила, игумана манастира Подмаине, „зеница“ филокалијског учења је живљење у Имену Божијем. У свом излагању „Добротољубље – узроци и последице“, такав живот је окарактерисан као природна последица јеванђелске вере и јеванђелског учења и у пракси се остварује кроз молитву Исусовим Именом, Исусовом молитвом.
Треће заседање: Преподобни Софроније – служитељ Царства непоколебивог (у спомен тридесетогодишњице блаженог уснућа, 1993-2023)
Архимандрит Захарија, духовник манастира Св. Јована Претече (Есекс, Енглеска) у свом предавању „Послушност – темељ монашког живота по Св. Софронију“ објашњава да је Свети Софроније монашку послушност схватао на позитиван начин – никада као жртву или обавезу, већ као част и привилегију – да се човек уздигне на ниво Божије воље. Монах у свом одрицању подноси извесно умирање али то умирање чини реалност настањења Христа у његовом срцу опипљивом. Послушност је срце монаштва; ради се о најдоследнијем подражавању Христовог смирења на земљи. Дар чисте молитве, у којој је читаво људско биће погружено у Дух Божији, доступан је само кроз монашку послушност. Монах се слободно и добровољно одриче свог малог живота, полажући га пред ноге свог Старца, да би заузврат примио величанствени живот Божији.
Ум Светог Софронија, како нам открива архимандрит Петар, игуман манастира Св. Јована Претече, у свом излагању „Смисао личности у животу и делу Светог Софронија“, у потпуности је био заокупљен питањем личности. Човек доказује да је личност онда када толико воли Бога да мрзи себе, односно, када мрзи у себи све оно што се опире обитавању Духа Светог у његовом срцу. Овај свети самопрезир тада доноси увећање читавог његовог бића, а његова воља се поистовећује са божанском вољом: да се сви спасу. Он се тада моли за спасење читавог света, налик Христовој молитви у Гетсиманском врту. При сваком сусрету, молио се Богу да се у његовом срцу роди реч за личност која је пред њим, верујући да је свако људско биће створено на јединствен начин и има свој непоновљив пут спасења. Зато је сваког монаха у свом манастиру учио да негује сопствени одговоран однос с Христом и није био љубитељ уобичајеног правила молитве за све – стављао је личност испред правила.
Четврто Заседање: Хиландар – духовни стожер српског народа (поводом 825 година од оснивања)
Монах Теодосије, први епитроп манастира Хиландара, говорећи на тему „Живот у Хиландару почетком 20. века, по књизи игумана Методија Миловановића“, открива нам делатну улогу, најпре свештеника, а потом игумана неколико српских манастира. Боравак у Хиландару првих година 20. века дао му је могућност да сагледа актуелни живот и устројство манастира које је подробно описао у својој троделној књижици „Живот у манастиру Хилендару“, објављену 1908. и 1909. године. Књига нас посредно упознаје са схватањем и дометом тадашњег монаштва међу Србима и другим православним народима, као и са сложеним преплитањем духовне, социјалне и патриотске компоненте у животима људи на Балкану.
Тема предавања Архимандрита Методија, игумана Манастира Преподобног Прохора Пчињског била је „Историјске везе Врања и Старе Србије са Хиландаром“. Врањски крај је духовно повезан са манастиром Хиландаром око седам векова. Ближе везе између братства манастира Св. Прохора Пчињског и братства Манастира Хиландара током векова, учиниле су да је један број хиландарских монаха прелазио са Свете Горе и завршавао свој живот у манастиру Св. Прохора, док су неки од пчињских монаха одлазили у Хиландар и после дужег боравка враћали се поново у свој манастир. Тако монах Мартирије Хиландарац стиже у манастир Светог Прохора око 1815. године и касније саставља житије Преподобног оца Прохора, најстарије за које се зна.
Први закључак свих учесника је да је овогодишњи Сабор био успешан и душекористан и да је потребно и сасвим оправдано његово одржавање сваке године. Једна од најважнијих порука овогодишњег сабрања јесте да би од великог значаја било формирање синодског тела за бригу о монаштву. Конференције једне помесне Цркве не утичу позитивно само на њено монаштво, већ се благодатни утицај преноси и на остале. Ради тога је позитивно оцењено отварање веб странице (monaskisabor.rs) на којој ће поред свих садржаја Светопрохорског сабора бити заступљена и слична монашка сабрања осталих помесних православних Цркава, као и корисни текстови на тему монаштва.
Више о Сабору: https://www.monaskisabor.rs/
