Održan Drugi Svetoprohorski monaški sabor
U manastiru Svetog Prohora Pčinjskog 30. i 31.10.2023. godine, pod pokroviteljstvom Svetog Arhijerejskog Sinoda i sa blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Porfirija, održan je Drugi Svetoprohorski monaški sabor. Sabor su organizovali Eparhija vranjska, sa blagoslovom nadležnog Episkopa vranjskog g. Pahomija i Sveta carska srpska lavra Hilandar.
Pored monaštva iz Srpske Pravoslavne Crkve, prisutni su bili i predavači iz Velike Britanije, Grčke, Rumunije i sa Svete Gore, ukupno stotinu gostiju i predstavnici trideset jednog manastira. Na skupu su, pored domaćina, Epikopa vranjskog g. Pahomija, kao predavači i gosti bili prisutni i sledeći arhijereji: Episkop Niški g. Arsenije, Episkop dremvicki g. David,
Veče uoči početka Sabora, 29. oktobra, u manastiru Sv. Prohora održana je promocija knjige arhimandrita Zaharija, „Monaštvo – sveobuhvatni dar Duha Svetog“, u izdanju Manastira Svetog Jovana Preteče iz Eseksa, u prevodu na srpski jezik sestrinstva Manastira Svetog Stefana kraj Vranja. Zajedno sa igumanom manastira u Eseksu, arhimandritom Petrom, o knjizi je govorio i autor, starac Zaharija (Zaharua), duhovnik manastira. Prisutnima je bilo dragoceno to što im je veoma nadahnuto oslikao duhovni lik velikog svetitelja naših dana, njegovog duhovnika, ave Sofronija. Moderator promocije bio je Episkop dremvički G. David.
Episkop vranjski g. Pahomije, predsednik Organizacionog odbora monaškog sabora, u svom pozdravnom obraćanju, poželeo je dobrodošlicu i izrazio blagodarnost na odzivu svima koji su, učestvujući na ovom monaškom Saboru, pokazali zainteresovanost za različita monaška iskustva i za savremene izazove u monaškom životu.
Sabor je počeo pozdravnim slovom Patrijarha srpskog g. Porfirija, koje je pročitao Episkop niški G. Arsenije. Njegova Svetost izrazio je posebnu radost što su ove godine, na monaškom saboru, učestvovali i visokoprepodobni oci Zaharija i Petar, koji su doneli blagoslov svog duhovnog oca Svetog Sofronija i koje je upoznao u Beogradu, neposredno pre njihovog polaska za Vranje.
Visokoprepodobni arhimandrit Metodije, potpredsednik organizacionog odbora, u svojoj „Uvodnoj reči“ ukazao je na potrebu za održavanjem ovakvih sabranja, kao i za staranje Crkve o monaštvu i na to, šta Crkva Hristova može da očekuje od monaštva: „Monaški život – pored činjenice da se odvija ovde na zemlji – nije od ovoga sveta. Zbog toga je sa monaštvom uvek bilo povezano i izvesno nerazumevanje. Ovaj ravnoangelski život koji smo izabrali, živi se u jedinstvu sa telom Crkve, predstavlja njen najlepši ukras i njeno zdravo oko (Lk. 11, 34). Međutim, kao što su mnogi duhonosni učitelji i bogoslovi, kako u stara vremena tako i u novije doba, osetili potrebu da objasne smisao i značaj monaštva, tako je i danas kada smo u opasnosti da zbog duha vremena izgubimo svest o potrebi duhovnog podviga, neophodno govoriti o smislu i značaju monaštva i uložiti svu snagu kako bi se ono umnožilo i usavršilo, verujući da će punota Crkve Hristove ubrzo uživati u plodovima tog napora.“
Prvo zasedanje: Prinos savremenom monaštvu
Prvo zasedanje započeo je arhimandrit Zaharija govoreći o „Tri stepena monaškog života“, temi koja je izdvojena iz duhovnog učenja Sv. Sofronija. Arhimandrit Zaharija je opisuje kao „sumirano asketsko predanje Pravoslavne Crkve“.
Tema Episkopa hvostanskog Alekseja je bila „Monaške obitelji kao duhovne oaze u savremenom svetu – primer manastira Svetog Apostola i Jevanđeliste Luke u Bošnjanu“.
Igumanija Jelena, iz manastira Ćelija Piperska, dugogodišnje duhovno čedo blaženopočivšeg Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, prisutnima je govorila na temu „Vjere, žrtve smirenja nam treba – iskre iz očinskih nedara Mitropolita Amfilohija“, pruživši autentično svedočanstvo o ovom velikom arhipastiru koji je, po njenim rečima, veliki deo svoje arhipastirske službe posvetio monaštvu, kao njegov ustrojitelj i duhovnik.
Predavanje monahinje Nektarije iz manastira Žiče „Pouke savremenih otaca namenjene ženskom monaštvu“, najvećim delom predstavlja izbor iz radova predstavljenih na Međunarodnom simposionu o ženskom monaštvu, koje je održano 2011. godine u manastiru Žiči. U njemu je obrađeno nekoliko ključnih tema vezanih za ustrojstvo ženskog manastira i njegovo uspešno funkcionisanje, a odnose se na ulogu igumanije, duhovnika i nadležnog episkopa.
Drugo zasedanje: Dobrotoljublje – vapajni zov Otaca i Učitelja
Episkop dremvički David, iz Severne Makedonije, govorio je na temu „Ovaploćenje u teologiji Sv. Simeona Novog Bogoslova“. Obrađujući jedan od ključnih motiva bogoslovskog opusa Sv. Simeona Novog Bogoslova, episkop David otvara nam široke vidike teoloških tumačenja ovog problema.
Arhimandrit Nifon, iguman manastira Sv. Nektarija (Glifada, Grčka) u svom izlaganju „Filokalijsko predanje kod savremenih otaca“ govorio je o sadržaju i smislu Dobrotoljublja, rekavši da tekstovi sabrani u njemu predstavljaju suštinu pravoslavnog isihastičkog duha. Njihova zajednička odlika jeste podvižnički i isihastički put, kojim idući, čovek postaje bliži božanskoj svetlosti i zadobija celovitost ličnosti. Govoreći o istorijatu, nastanku i širenju isihastičkog i filokalijskog pokreta u pravoslavnoj Crkvi, pomenuo je sve bitnije momente i ličnosti u njegovom razvoju, kao i načine na koji je taj pokret uticao na monaštvo i čitav pravoslavni svet.
Tema izlaganja Protosinđela Teofana, duhovnika manastira Nera (Karaš-Severin, Rumunija) bila je „Filokalijski etos samoodricanja danas: želja – obaveza, mogućnosti – očekivanja“. Protosinđel Teofan konstatuje da je ponovno uspostavljanje odnosa sa Nebeskim Ocem, koji je narušen nakon Adamovog pada, moguće samo smirenim prihvatanjem naše zavisnosti od Boga. Samo tako možemo izaći iz samodovoljnosti. Život onog ko želi da ide za Hristom sastoji u nizu odricanja od kojih su, po mišljenju filokalijskih otaca, tri najvažnija: odricanje od svetskih materijalnih stvari, od samoljublja i sujete. Otac Teofan primećuje da savremena civilizacija promoviše individualizam, koji osakaćuje čoveka prenaglašavanjem njegovog palog ega. Napuštanjem robovanja sopstvenoj volji i izmeštanjem centra svog interesovanja sa svoga ja na Boga i druge ljude, čovek grli ljubavlju čitavu tvorevinu.
Po mišljenju jeromonaha Rafaila, igumana manastira Podmaine, „zenica“ filokalijskog učenja je življenje u Imenu Božijem. U svom izlaganju „Dobrotoljublje – uzroci i posledice“, takav život je okarakterisan kao prirodna posledica jevanđelske vere i jevanđelskog učenja i u praksi se ostvaruje kroz molitvu Isusovim Imenom, Isusovom molitvom.
Treće zasedanje: Prepodobni Sofronije – služitelj Carstva nepokolebivog (u spomen tridesetogodišnjice blaženog usnuća, 1993-2023)
Arhimandrit Zaharija, duhovnik manastira Sv. Jovana Preteče (Eseks, Engleska) u svom predavanju „Poslušnost – temelj monaškog života po Sv. Sofroniju“ objašnjava da je Sveti Sofronije monašku poslušnost shvatao na pozitivan način – nikada kao žrtvu ili obavezu, već kao čast i privilegiju – da se čovek uzdigne na nivo Božije volje. Monah u svom odricanju podnosi izvesno umiranje ali to umiranje čini realnost nastanjenja Hrista u njegovom srcu opipljivom. Poslušnost je srce monaštva; radi se o najdoslednijem podražavanju Hristovog smirenja na zemlji. Dar čiste molitve, u kojoj je čitavo ljudsko biće pogruženo u Duh Božiji, dostupan je samo kroz monašku poslušnost. Monah se slobodno i dobrovoljno odriče svog malog života, polažući ga pred noge svog Starca, da bi zauzvrat primio veličanstveni život Božiji.
Um Svetog Sofronija, kako nam otkriva arhimandrit Petar, iguman manastira Sv. Jovana Preteče, u svom izlaganju „Smisao ličnosti u životu i delu Svetog Sofronija“, u potpunosti je bio zaokupljen pitanjem ličnosti. Čovek dokazuje da je ličnost onda kada toliko voli Boga da mrzi sebe, odnosno, kada mrzi u sebi sve ono što se opire obitavanju Duha Svetog u njegovom srcu. Ovaj sveti samoprezir tada donosi uvećanje čitavog njegovog bića, a njegova volja se poistovećuje sa božanskom voljom: da se svi spasu. On se tada moli za spasenje čitavog sveta, nalik Hristovoj molitvi u Getsimanskom vrtu. Pri svakom susretu, molio se Bogu da se u njegovom srcu rodi reč za ličnost koja je pred njim, verujući da je svako ljudsko biće stvoreno na jedinstven način i ima svoj neponovljiv put spasenja. Zato je svakog monaha u svom manastiru učio da neguje sopstveni odgovoran odnos s Hristom i nije bio ljubitelj uobičajenog pravila molitve za sve – stavljao je ličnost ispred pravila.
Četvrto Zasedanje: Hilandar – duhovni stožer srpskog naroda (povodom 825 godina od osnivanja)
Monah Teodosije, prvi epitrop manastira Hilandara, govoreći na temu „Život u Hilandaru početkom 20. veka, po knjizi igumana Metodija Milovanovića“, otkriva nam delatnu ulogu, najpre sveštenika, a potom igumana nekoliko srpskih manastira. Boravak u Hilandaru prvih godina 20. veka dao mu je mogućnost da sagleda aktuelni život i ustrojstvo manastira koje je podrobno opisao u svojoj trodelnoj knjižici „Život u manastiru Hilendaru“, objavljenu 1908. i 1909. godine. Knjiga nas posredno upoznaje sa shvatanjem i dometom tadašnjeg monaštva među Srbima i drugim pravoslavnim narodima, kao i sa složenim preplitanjem duhovne, socijalne i patriotske komponente u životima ljudi na Balkanu.
Tema predavanja Arhimandrita Metodija, igumana Manastira Prepodobnog Prohora Pčinjskog bila je „Istorijske veze Vranja i Stare Srbije sa Hilandarom“. Vranjski kraj je duhovno povezan sa manastirom Hilandarom oko sedam vekova. Bliže veze između bratstva manastira Sv. Prohora Pčinjskog i bratstva Manastira Hilandara tokom vekova, učinile su da je jedan broj hilandarskih monaha prelazio sa Svete Gore i završavao svoj život u manastiru Sv. Prohora, dok su neki od pčinjskih monaha odlazili u Hilandar i posle dužeg boravka vraćali se ponovo u svoj manastir. Tako monah Martirije Hilandarac stiže u manastir Svetog Prohora oko 1815. godine i kasnije sastavlja žitije Prepodobnog oca Prohora, najstarije za koje se zna.
Prvi zaključak svih učesnika je da je ovogodišnji Sabor bio uspešan i dušekoristan i da je potrebno i sasvim opravdano njegovo održavanje svake godine. Jedna od najvažnijih poruka ovogodišnjeg sabranja jeste da bi od velikog značaja bilo formiranje sinodskog tela za brigu o monaštvu. Konferencije jedne pomesne Crkve ne utiču pozitivno samo na njeno monaštvo, već se blagodatni uticaj prenosi i na ostale. Radi toga je pozitivno ocenjeno otvaranje veb stranice (monaskisabor.rs) na kojoj će pored svih sadržaja Svetoprohorskog sabora biti zastupljena i slična monaška sabranja ostalih pomesnih pravoslavnih Crkava, kao i korisni tekstovi na temu monaštva.
Više o Saboru: https://www.monaskisabor.rs/
https://www.hilandar.org/odrzan-drugi-svetoprohorski-monaski-sabor/
